Šta su amalgami i kakva je njihova primena u stomatologiji?


amalgamske-plombePrimena amalgamskih plombi u stomatološkoj praksi je tema koja najčesće izaziva oprečna mišljenja, kako među stomatolozima, tako i u opštoj populaciji. Iako spada u materijale koji imaju verovatnu najdužu primenu u stomatologiji, to je takođe materijal koji svojim svojstvima izaziva i niz kontraverznih pitanja, na koje ni stomatološka struka često nema jasan odgovor.
Amalgami predstavljaju leguru tečne žive (Hg) sa jednim ili mešavinom više čvrstih metala. Po svom sastavu dentalni amalgami su legura žive sa srebrom (Ag), kalajem (Sn), bakrom (Cu) i eventualno cinkom (Zn).

 

Istorijski razvoj amalgamske plombe


Da bi se bolje shvatila istorija amalgamskih plombi, neophodno je opisati njegov razvojni put, koji seže daleko u prošlost. Prvi podaci o primeni neke vrste ispuna na bazi žive su iz 7. veka pre nove ere, na teritorji Kine, gde se spominje pasta koja sadrži živu, srebro i cink, dok prvi pisani podaci o pasti sličnog sastava koja se koristila za punjenje zuba, datiraju iz 16. veka. Iako se primena ovakve paste na teritoriji Evrope ne može sa sigurnošću utvrditi, sa primenom dentalnih amalgama se prvi put počelo u Francuskoj, 1774. godine po recepturi, koja, smatra se, potiče iz Kine. Amalgamske plombe su u SAD uvedene u 19. veku (1826. godine). Njihova primena je u startu prouzrokovala niz kontraverzi, pa su čak jedno vreme (14 godina) i bile zabranjene, ali su kasnije nakon preovladavajućeg mišljenja o neškodljivosti, ponovo dozvoljene kao medicinsko sredstvo. Važno je napomenuti da su se prve amalgamske plombe sastojale isključivo od žive i srebra.
Od njihovog nastanka, pa do kraja dvadesetog veka neprestano se radi na poboljšavanju dentalnog amalgama, odnosno na smanjenju loših karakteristika. Prvi dentalni amalgami sa tačnim odnosom metala u leguri definisani su 1910. godine od strane ADA (American Dental Association) i oni su u sebi sadržali osim žive I srebra, određenu količinu kalaja, bakra i cinka. Uzevši u obzir značaj bakra u ovim amalgamima, nazvani su nisko-bakarnim legurama. Međutim, krajem šezdesetih godina prošlog veka, dolazi do pojave amalgama sa visokim sadržajem bakra, čime su značajno poboljšani kvaliteti amalgamskih plombi, povećane su mehaničke i poboljšane korozione karakteristike, odnosno značajno su se bolje ponašali u kliničkim uslovima. Krajem dvadesetog veka pokušalo se i sa uvođenjem galijuma (Ga) u dentalne amalgame, sa ciljem prevazilaženja nepovoljnog uticaja žive. Međutim, takvi amalgami su pokazali značajne nedostatke u uslovima usne duplje.

Činjenice i stvarnost


Mešanjem žive sa amalgamskom legurom dobija se dentalni amalgam i taj proces se naziva trituracija. Od svih komponenti dentalnog amalgama, živa je ta koja privlači najviše pažnje, pre svega zbog svojih hemijskih karakteristika koje ispoljava kada se nađe u slobodnom, nevezanom obliku u velikoj količini, a koje su uglavnom svima poznate. Poslednja kontraverza vezana za amalgam vezuje se za otpuštanje žive iz amalgama. Međutim, dokazi i potvrde o bezbednosti upotrebe dentalnih amalgama su brojni. Do dana današnjeg ne postoje dokazi koji potvrđuju da je živa iz amalgamskih plombi uzročnik nekog oboljenja iako postoje brojni podaci o poboljšanju opšteg stanja pacijenta nakon uklanjanja amalgamskih ispuna iz usta.

Na koji način se ponaša živa u amalgamskoj plombi?


Živa u dentalnom amalgamu učestvuje u stvaranju veza u amalgamskom kompleksu. Te veze su vrlo stabilne i pokazuju vrlo visoke karakteristike otpornosti na čvrstoću. Kovalentne, jonske i veze koje se stvaraju između metala se teško raskidaju, i samo vrlo veliki pritisak Ili visoka temperature, mogu potencijalno prouzrokovati pucanje plombe. U toku žvakanja pritisci od 200 MPa i veći, su vrlo česti, i takva sila, sa trenjem koje se javlja u takvim slučajevima, mogu da izazovu generisanje određene toplote. Postoje teorije koje tvrde da u takvim slučajevima (u toku životnog veka jedne amalgamske plombe) može doći do otpuštanja žive iz amalgama. Ukoliko bi to bio slučaj, ako bi osoba imala 12 amalgamskih plombi u ustima, količina žive oslobođene u toku jednog dana bila bi oko 1,7 µg, što je ekstremno mala količina.

Alergijske reakcije


Kada pričamo o alergijskim reakcijama prouzrokovanim dentalnim amalgamima, treba reći da svaka komponenta amalgama, kao i svaki restaurativni dentalni materijal može da prouzrokuje alergijsku reakciju. Međutim, hipersenzitivnost na živu je vrlo retka, pa čak i kod onih osoba koje imaju utvrđenu alergiju na živu, manje od 1% dovodi do pojave kliničkih manifestacija na živu prisutnu u amalgamskim plombama.
Poznate su i registrovane alergijske reakcije na amalgamske plombe. One su prisutne ne samo kod osoba koje u ustima imaju amalgamske plombe, već se sve više registruju kod osoblja stomatoloških ordinacija koje nepravilno rukuju sa amalgamskim plombama. Ukoliko se amalgam neadekvatno pripremi, može doći do udisanja isparenja žive, ili hipersenzibilizacije koja nastaje kao posledica ne korišćenja rukavica tokom pripreme i aplikacije amalgamskih ispuna. Kod osoba koje imaju amalgamske ispune alergijske reakcije se uglavnom ne mogu povezati sa alergijom isključivo na amalgame, već na prisustvo određenih metalnih komponenti u ljudskom organizmu. Takve osobe su najčešće senzibilisane i na nošenje ukrasnih metalnih predmeta na čitavom telu, tako da na vreme mogu da upozore svog stomatologa na potencijalne alergijske reakcije.
Zbog svih prethodno navedenih razloga, većina evropskih i razvijenih svetskih zemalja je učinilo određene korake u cilju smanjenja ili potpune zabrane korišćenja amalgamskih plombi. Tako je od 2008. godine u Norveškoj, Švedskoj i Danskoj potpuno zabranjena upotreba amalgama. U drugim zemljama kao što su Austrija, Nemačka i Finska zabranjena je upotreba amalgama kod dece, trudnica, osoba koje imaju bubrežna oboljenja, osoba koje imaju metalne proteze u ustima i osoba koje su sklone autoimunim oboljenjima. U vanevropskim zemljama kao što su Japan i Kanada postoje vrlo slična pravila za korišćenje amalgama, dok je u SAD-u generalno dozvoljena upotreba amalgamskih plombi, s tim da svaka država ponaosob reguliše ovo pitanje. Tako Kalifornija propisuje poseban formular koji pacijent potpisuje pre postavljanja amalgamskog ispuna.

Prednosti i nedostaci amalgamske plombe


Amalgamske plombe kao restaurativni materijal imaju mnoge pozitivne karakteristike. One se odlikuju vrlo velikom čvrstoćom, trajnošću i relativno jednostavnim korišćenjem. Stepen trošenja imaju sličan kao i zubna supstanca. Kod određenih kliničkih indikacija, kao što je karijes ispod nivoa desni, pokazuju manju tendenciju ka promeni subgingivalnog bakterijskog mikrofilma u smeru ka patogenim mikroorganizmima, u odnosu na kompozitne materijale. Na kraju, amalgamske plombe zahtevaju kraće vreme za postavljanje i svakako imaju značajno nižu cenu u odnosu na ostale restaurativne materijale.

S druge strane, amalgamske plombe imaju i određene nedostatke. Njihova najveća mana je to što svojom bojom odudaraju od boje zuba, pa kod osoba koje imaju značajan broj takvih ispuna mogu da izazovu nezadovoljstvo svojim izgledom. Osim toga, amalgamske plombe ostvaruju isključivo mehaničku vezu sa zubnom supstancom, pa samim tim zahtevaju odgovarujuću pripremu koja podrazumeva uklanjanje poprilične količine zubne supstance da bi plomba stajala stabilno i dugo. Savremena stomatologija teži ka očuvanju što veće količine zubne supstance, odnosno uklanjanju isključivo karijesa, a samo savremeni materijali za ispune, koji ostvaruju hemijsku vezu sa gleđi iIi dentinom to omogućuju. Amalgamske plombe vremenom korodiraju, zatim dolazi do odvajanja plombe od zubnih struktura, čime nastaje mikrocurenje na tom spoju i naknadno do nastanka sekundarnog karijesa ispod takvih plombi. Jedan od vrlo čestih i prisutnih problema vezanih za amalgamske plombe vezuje se za pojavu galvanskih struja u ustima osoba koje imaju više amalgamskih plombi i još neke metalne strukture, kao što su dotrajale krunice, mostovi, metalne proteze i slično. Ovi problemi se manifestuju subjektivnim osećajem peckanja u ustima, neprijatnim ukusom, najčešće metalnog karaktera, zatim neprijatnog zadaha i često crvenilom i erozijom sluzokože u ustima. Kao što je prethodno pomenuto, amalgam sadrži i živu, sa kojom se mora pravilno rukovati pre aplikovanja plombe. Ono što je još bitnije, a o čemu se vrlo malo govori jeste činjenica da bi nakon uklanjanja i zamene amalgamskih plombi, stomatološke ordinacije trebalo da imaju odgovarajuće sisteme koji odvajaju amalgamske plombe iz sistema i na taj način sprečavaju njihov odlazak u kanalizaciju i zaštitu ekološkog sistema, odnosno ljudskog okruženja.

Zaključak


Uprkos svim navedenim karakteristikama, dentalni amalgam je ekonomičan i prilično pouzdan restorativni materijal koji se sa velikom tradicijom koristi u većini stomatoloških ordinacija kod nas. Međutim, restaurativni estetski stomatološki materijali u poslednjoj deceniji doživeli su svoj najveći razvoj. Danas se sa sigurnošću može reći da su svi oni nedostaci koje su godinama pokazivali, posebno na bočnim zubima koji trpe najveća mehanička opterećenja, prevaziđeni, čime su indikacije za primenu amalgamskih plombi svedene na minimum, odnosno može se reći da ih u praksi više i nema.


Write a comment:

*

Your email address will not be published.

fifteen − seven =

© 2018 - Magic Dent - dsgn: shojke.com